Pokušala sam vratiti u "Agricom" Plantellino đubrivo zajedno sa ostalim stvarima koje sam sumanuto nakupovala misleći da je 100% organsko, ali nisam uspjela.
S obzirom da tamo često uzimam hranu za svoje mace, imala sam popust od pet posto i to je bio razlog da me prodavačica vrati uz objašnjenje:
- Stvarno mi je žao, ali obračunala sam ti popust i ne mogu sad to stornirati. Ali to organsko đubrivo možeš razmutiti u vodi i posuti po usjevima - objašnjavala mi je ona iako sam joj rekla da sam dobila stajsko i da mi ovo zaista ne treba.
Tako sam ostala sa dvije i po vreće Plantellinog organik đubriva, vrećom zemlje za uzgoj sadnica i kalupima od stiropora za koje mi je stručna saradnica za humus Tatjana Vučković rekla da smrde i da je bolje da sadnice uzgajam u plastičnim čašama. Kasnije je moj otac razmutio to organik đubrivo i posuo po svom cvijeću u bašti. Smrdilo je gore nego kad su u ratu popucale zaleđene kanalizacione cijevi, pa se njihov sadržaj rasuo po prizemnim spratovima.
Pazi šta jedeš
Obješenog lica koje nije mogla sakriti ni maska ni zamagljene dioptrijske naočale, uputila sam se prema farmi koza koje drži Esnaf Murtić po stajsko đubrivo. Žalila sam mu se da u "Agricomu" nisam uspjela čak ni zamijeniti ono što sam kupila, da bi mi on dodatno prisjeo na muku kad je vidio šta imam u autu.
- Pa znaš li ti da je ovo đubrivo napravljeno od kanalizacije? Ako već hoćeš da uzgajaš svoje, onda barem pazi šta jedeš. Kad probaš krompir uzgojen na stajskom, nećeš više nikada htjeti kupiti neki drugi - rekao mi je Murtić.
Dobro, sada znam da sam pojela ... Zamalo. Gotovo je sad. Pitala sam ga da mi da humus od kalifornijskih glista, što mi je Tatjana također preporučila umjesto kupovne zemlje, da bih posijala paradajz i papriku i tako napravila presadu.
- Eh, kasno ti je sad za to. Kupi od nekoga rasad. Trebala si to prije dvije, tri sedmice pripremiti - objasnio je.
E, ne da se ... do potoka. Nema veze. Evo uradit ću ono što mogu. Ubacio mi je nekoliko vreća kozjeg đubriva u auto i rekao da dođem po novu turu predvečer.
- Ali moj ti je savjet da uzmeš i prepeličije. Ja sam ilovaču posipao tim đubrivom i na njoj počeo uzgajati povrće - rekao mi je Esnaf, koji osim koza drži i prepelice, te se bavi uzgojem raznog voća i povrća. - Samo ako ti se prepeličije đubrivo prospe u autu, spominjat ćeš me do kraja života. Zato donesi kante sa poklopcem.
Isprepadana, ostavim to prepeličije za neki drugi put. Prevučem ono što sam dobila do Mojmila i svučem vreće do parcele. Razastrem ga po zemlji, grabljama rastresem koliko mogu i ostavim da se suši. Taman je bilo sunčano i lijepo vrijeme. Mogla bih sutra konačno posijati nešto kako treba.
Vi uopšte ne izgledate kao neko ko se bavi poljoprivredom
Kasnije sam otišla po novu turu stajskog đubriva. I Esnaf mi se ovoga puta pridružio, da vidi parcelu i da mi da još pokoji savjet, tako da smo predvečer došli do Mojmila i posuli ostatak đubriva.
Esnaf mi je pokazao kako ću na najlakši način pripremiti zemljište za sadnju i gdje ću šta posijati.
- Evo ovdje možeš mrkvu, ovdje cveklu, ovdje grah ... - objašnjavao je.
Utom sam po prvi put vidjela komšije na parceli iznad moje, koji su pokušavali skloniti kamenje i pripremiti zemlju. Poželjela sam im sreću, na šta mi je komšija rekao:
- Ma ja ovo ne mogu očistiti od kamenja. Dobio sam najgoru parcelu. Sutra ću je vratiti Općini - žalio se, pa me je priupitao - A vi ovo sami radite? Vi mi uopšte ne izgledate kao neko ko se bavi poljoprivredom.
- Pa, ovo mi je prvi put da sijem - kažem mu ja ponosno čvrsto držeći grablje.
- Ali kako ste vi to sve očistili, ovo je nemoguće - upire on prstom na naslagano kamenje, na šta mu Esnaf odgovara - Ja ovdje ne bih ništa sijao, ovo je katastrofa. Izvini, ali dobio si baš lošu parcelu.
Meni ga bi nešto žao pa sam ga pokušala ohrabriti:
- Ma, i kod mene je bilo isto tako, pa sam evo uspjela očistiti i pripremiti.
Međutim Esnaf je i dalje tvrdio da nema šanse da tu nešto nikne.
- Ali kako je ona samo puna entuzijazma - obratio mi se, na šta sam mu ja rekla - Ako planirate vratiti parcelu Općini, dajte je meni.
Mislila sam da će ga to potaći da ne odustane, međutim nije:
- Hoću, dajte mi broj telefona - i tako mu ja dam broj telefona kojeg mi sutradan BH Telecom isključi i tako ostadoh bez dodatne parcele. Neću komentarisati državne firme i njihovo ponašanje prema korisnicima usred pandemije i zabrane rada, samo ću citirati njihovog uposlenika koji mi je poslao mail sa porukom: "Nadam se da vam se situacija popravila?"
Čuj popravila, a ja se bavim turizmom, granice zatvorene, država razvlači korona zakon do sudnjeg dana, traži dlaku u jajetu da što manje "običnih smrtnika" obuhvati subvencijama, a ostavi što više sebi ... Eto opet komentarišem, a rekla sam da neću.
Ne jedem meso
Esnafa sam vratila kući i taman je bilo vrijeme iftara, pa sam ostala kod njih.
- Pečeno pile, može? - pitao me je.
- Ja ne jedem meso - rekla sam mu.
- Čuj ne jede meso. Hajde naći ćemo onda nešto - reče Esnaf i utom se na stolu nađe povrće, kefir od kozjeg mlijeka, salata bez konzervansa, domaći sok, ...
Punog stomaka jedva sam došla kući i pripremila se za sutrašnje sijanje. Tatjana mi je poslala savjete šta ide s čim, tako da sam napravila plan. Ovoga puta imala sam ispomoć u vidu članova moje familije, tako da smo uspjeli obraditi većinu parcele. Posijala sam luk, mrkvu, peršun, rotkvicu, cveklu, grah i kukuruz. Dosta za jedan dan.
Drugi dan sam posijala još graha, i visokog i niskog (oba su prenoćila u vlažnoj krpi, jer nisam imala vate), buraniju, grašak, koji sam prethodno potopila u kamilicu, pa kelerabu, blitvu, salatu, špinat, celer, brokulu, karfiol, bijeli luk, tikve, tikvice ... i ostatak krompira kojem se posebno radujem. Pazila sam koje povrće ide sa čim, da ga slučajno ne uništim prije nego naraste. I na kraju sam posadila i rasad krastavaca, paradajza, paprike, prase i kupusa, koje je otac kupio na pijaci "kod nekoga svog".
Nisam označavala gdje šta sijem, jer sam mislila da ću zapamtiti, ali avaj. Zaboravila sam već treći dan.
Pristojan vrt umjesto kamenjara
Kad sam došla da zalijem rasad, vidjela sam predstavnika Općine koji nije krio oduševljenost parcelom. Valjda niko nije ni očekivao da ću od kamenjara napraviti pristojan vrt.
- Je li ono gore vaše bure? - pitao me je.
- Jeste. Nosimo vodu svaki dan, otkako smo posadili sadnice. Nadam se da ćete naći neko rješenje za vodu. Ne isplati se ovo ovako. - rekla sam mu.
Objasnio mi je da planiraju postaviti rezervoar uskoro i da će ga puniti jednom sedmično.
- Malo više vremena treba da to obezbijedimo, zbog procedura, ali evo nadam se da ćete uskoro i to imati - rekao je.
Pitala sam ga šta se desilo sa parcelom iznad moje, a on mi je rekao da su je već dodijelili jednoj od porodica da posiju krompir.
I nije prošlo dan, dva, oni su to sve prekopali i posijali krompir. Kamenje je nestalo. Barem ono veliko. Baš me zanima je li to vidio onaj komšija koji je odustao. Sve se može, kad se hoće. I kad je frka. I kad ti treba.